Tragam za svojim suzama

Kada bi život bio stvarnost, ko bi mogao da ga podnosi? Život je, kao i san, smeša čari i užasa, kojima se prepuštamo kao naparfimisanoj propasti. Svetlost nije subjekt poezije. Suncu ćeš biti najzahvalniji ako ga opevaš. Egipćani su ga učinili Bogom jer drugačije nisu mogli da mu sačine himne. Sunce opisuje luk sreće, ali poezija postoji samo u praskozorje i predvečerje. Samo tada sunčevi zraci padaju u pravcu srca.

Drveće u tihom sunčanom danu, ima lišće koje podseća na vez srca u proleće. Tada osećam da svi problemi blede pred ravnodušnim rastom prirode, pred njenom nesvesnošću, bez koje sve postaje bol, izlazak iz orbite života. Ponekad je zanimljivo biti tužan u snčano predveče, opkoljen bezbrojnim knjigama u delikatnoj raskoši melanholije, lamentirati nad samim sobom i prizivati sećanja u tihoj nadi da telepatija postoji.....