Kada planinarite, povijate se ka planini. Ponekad klizate i bacate se napred. Ponekad gubite ravnotežu i padate unazad. Ovo je priča o tome kako naučiti da se nagne napred na pravi način, kako da nagnemo svoje sadašnje biće ka nečemu neostvarenom, dostižnom, ali ipak nevidljivom. Čak i sklizavanje može biti poučno. Ono nešto se događa ne na vrhu, već na putu do njega. Čovek ima šansu, da bude ono što jeste

 Ko je makar donekle došao do slobode uma, ne može se na zemlji osećati drugačije nego kao putnik – iako ne kao putnik koji putuje ka poslednjem cilju: jer takav cilj ne postoji. U životu se dogode dogođaji koji promene život iz korena i učine da napraviš listu prioriteta, da shvatiš smisao i besmisao, da se nasmeješ sopstvenim slabostima i opčinjenostima prema nekim osobama koje su ispisale jedno poglavlje u životu. Stranice tog poglavlja ne mogu izbrisati, niti iscepati, mogu ih se samo ponekad setiti s radošću na tugu, sa nadom da će vremenom toliko izbledeti da se više ne mogu u sećanju čitati.

Osećanja, kao morska pena koja nestaje i izranja iz peska, budno ih prate oblaci koji u čudnom plesu ispisuju svoje viđenje na nebu, koje sve vidi kao budni čuvar savesti. Ima li savesti u ljubavi i šta ostane posle nje?! Pitanje - da li je vredelo?! Tiho kajanje koje nestaje u ravnodušnosti koja prerasta u isprazno razmišljanje i sama pomisao šapne - bilo nekada...

Sat, drobi se vreme i zvuci balade, sećanje na dane spokoja i nova nada da poglavlje novo počinje, pišu se stranice ....